Kulturna revolucija je neophodna!

13. mart 2011.
 
 
 
  Ovo je izjavio Branko Radaković, muzičar, kompozitor, pesnik, režiser, slikar, nastavnik likovne kulture u osnovnoj školi koji svojim delovanjem daje primer kako se u ovim teškim vremenima može ostati svoj i biti kreativan.

Kada je nastala prva pesma benda „Argus“?

Može se reći 1996. godine jer i pre toga sam pravio i pokušavao da napravim nešto što bi se moglo nazvati pesma ali iz današnje vizure mi to deluje smešno, kao što mi deluju smešno i te prve punk pesme sastava koji sam oformio zvanično te iste godine.

Vi ste i dali ime bendu?

Da. Ime za taj bend sam ja smislio pre nego se on i oformio, pa i dan, danas me mnogi u Paraćinu znaju kao Bane Argus.

Pošto su se postave dosta menjale, možete li nam spomenuti neka imena koja su ostavila određen trag pored Vas kao ključnog autora?

Da. Zaista puno njih je prošlo kroz bend i tek poneko od njih je ostavio ozbiljan trag. Pre svih, spomenuo bih prvo Vladana Jovanovića koji je dugo bio pevač i klavijaturista i sa njim sam napravio neke zaista odlične stvari. Kada se udružimo nas dvojica, onda zavlada neka posebna stvaralačka hemija. Žao mi je što nismo više uradili jer znam da smo mogli ali sticaj okolnosti je bio takav, da ne ostvarimo sve ono što smo planirali. Da smo imali dosta novca, možda bi sve išlo lakše. Pored njega, spomenuo bih Bobana Tokića koji je bio za bubnjevima od 1997. do 1999. i koji u bendu nije više svirao jer je prvo otišao u vojsku, pa se onda nakon vojske oženio ali za njega mogu reći da je jedan od retkih muzičara sa kojima bih i danas vrlo rado svirao, da nismo udaljeni toliko daleko jedan od drugog. Mi smo imali par nastupa i 2000. i jedan 2010. godine. On je inicirao da zasviramo u staroj postavi, što je meni zvučalo neverovatno ali ispostavilo se da se i to može. Postava koja nije svirala 10 godina, bez probe, napravila je divnu svirku. Bila je odlična atmosfera. Žao mi je što ta postava, u kojoj je svirao i Dragan Stevanić, nije snimila studijski album koji smo spremili još 1998. godine ali život je čudo. Možda se i desi da se te pesme jednom snime u toj postavi. Mi smo se dogovarali posle te pomenute svirke 2010. i da uradimo konačno taj album studiju ali život nas najčešće ne pita za planove.

Objavili ste nekoliko studijskih albuma od 2000. do 2011. godine. Koji Vam je period i koje su pesme ostavile najači utisak na Vas?

Uvek više volim tuđe pesme nego svoje ali mogu da kažem da sam u svim fazama uživao - od vremena kada smo počinjali kao koncertna punk-rock tinejdžerska atrakcija koja nestrpljivo čeka da snimi pravi studijski album, pa do perioda kada je „Argus“ postao zatvoreni studijski muzički projekat koji eksperimentiše.



Objavili ste knjigu pesama ''Trag koji ostaje''. Da li uskoro možemo očekivati i drugu knjigu?

Ja već godinama unazad neobavezno i kada naiđe inspiracija pišem pesme, kolumne, misli... jer sam se posvetio najviše filmu, pošto sam se tu nekako najbolje ugnjezdio. Film mi definitivno najviše prija. Imao sam jako puno razočarenja i loših iskustava kao slikar, pesnik i muzičar, a kod filma je sve uglavnom teklo kao podmazano, što je apsurdno jer svetom vlada mišljenje da je to najskuplja umetnost ali mene ne zanima da radim filmove u kojima će se polupati na stotine automobila, prodavnica, zgrada... Ipak, dugo sam, pored mog autorskog rada na filmu, pisao i filmske kritike, pa sam prikupio određeni broj tih tekstova o domaćem filmu i od toga napravio pripremu za knjigu ''Ničiji film'' i nju dorađujem s' vremena na vreme. Pored toga, pripremam spontano i knjigu pod nazivom ''Neformalno'' u kojoj skupljam svoje aforizme, pesme i misli. Do izlaska zbirke ''Trag koji ostaje'' pesme su mi bile negde na prvom mestu, dok ih sada samo pišem kada zaista osetim potrebu. Da li će ove dve knjige i kada izaći, ni sam ne znam.

Vaš filmski rad cenjen je i van Srbije...

Prvi filmski festival na kom sam učestvovao oržavao se u Tuzli 2007. godine.
Prošle godine sam sa svojim filmovima učestvovao na ukupno 16 festivala. Od toga 8 je bilo van Srbije, tako da mogu da kažem da je 2012. bila jako uspešna, što se tiče mog kinematografskog delovanja. Na festivalu ''Art Deco de Cinema'' u Sao Paulu, bio sam čak i nominovan za kratki film ''Pozdrav video kasetama!'' u kategoriji ''Art on video''.

U Srbiji ste 2012. dobili i jednu nagradu.

Da. Na reviji nezavisnih off-filmova Srbije u ''Srpskom HOLYWOOD-u''. Dobio sam drugu nagradu za srednjemetražni film ''To moram''.

Recite nam nešto o tom filmu.  

Taj film traje 50 minuta i trebao je da bude moj prvi dugometražni igrani film ali sam zbog već pomenutog festivala na kome sam dobio nagradu, odustao na kratko od te zamisli, a posle festivala vratio se razmišljanju o produžetku, te sam to uskoro bio i realizovao ali dugometražna verzija još uvek čeka na montažu, a dodatne scene su snimljene, tako da se nadam da će produžena srednjemetražna verzija filma ''To moram'' biti zaista moje prvo dugometražno igrano ostvarenje.

Koliko Vam vremena odlazi na taj deo umetničkog angažovanja u odnosu na muzički rad?

Ne volim bilo kakve vrste klišea. Posvećujem se maksimalno svakoj umetničkoj grani kojom se bavim. Važno mi je da se izrazim. Da li će to biti kroz poeziju, muziku, sliku... meni je nevažno. Za kreativnog čoveka dovoljna je jedna olovka i papir, ako nema para za nešto više. Ja sam muziku zapostavio jer sam imao saradnike koje me nisu najbolje shvatali, pa su nas mediji odbijali, pa gomila gluposti koja mi je oduzimala energiju koju sam mogao da utrošim na nešto pozitivnije. Ukapirao sam da veći deo oko filma mogu da radim sam, pa sam verovatno sve ono što nisam mogao u muzici sa saradnicima - te kreativne naboje za eksperimentima i potrebom za rasturanjem svih malograđanskih tabua, preneo na film jer tu mi se niko nije mogao mešati u scenario, montažu i sve ostalo što bi suzbilo moj poriv za apsolutno izbacivanje kreativne slobode. Tu i tamo imao sam nekih problema sa naturščićima ali to nije ništa naspram onoga što sam recimo doživljavao sa raznim nabeđenim muzičarima.
Moram priznati i javno Vam zahvaliti Milane, na tome što ste me podstakli da uradim u februaru kompilacioni album ''Skriveni tragovi''. Sada mi se vera u muzički rad malo povratila, te je moguće da u skorije vreme, uđem ponovo u studio i snimim neke pesme koje nisam snimio, a od kojih sam odavno digao ruke. Smatrao sam da je muzički rad za mene prošlost, iako me često zovu razni ljudi da sviram ali ja to inteligentno odbijam.



Drago mi je da je tako ali Vi ste u Baču pored rada na projektu „Argus“ svirali i u dva benda?

U Bač sam došao 2005. da predajem likovnu kulturu i tada mi je želja za muzikom malo splasla ali još ne toliko, koliko je bila do nedavno skoro sasvim umrtvljena. 2006. svirao sam u bendu „Rock express“, a 2010. u bendu „Olovni balon“. Ovaj drugi bend je bio odličan i postoji mogućnost da se ponovo aktivira. 

Svirali ste i sa Boškom Stanijevićem, poslednjim basistom EKV-a.

Da. I tu je bilo raznih dogovora ali sam ja ipak najviše preokupiran filmom, što ne znači da mi ne pukne film i oformim bend koji će napraviti turneju širom ex-YU. Šalim se. Kada se situacija u zemlji malo sredi i kada budu malo više cenili muzičare koji misle svojom glavom, vrlo rado možda i zasviram na nekoj turneji.

Kako usklađujete umetničku posvećenost sa radom u prosveti?

U velikoj sam gužvi dugi niz godina. Hronično sam iscrpljen i umoran jer sam rasut na sve strane. Sa druge strane i uživam u svemu tome, pre svega, jer sam priviliegovan. Imam tu privilegiju da je moja završna reč u stvaranju jer ne zavisim ni od koga. Imam stalno zaposlenje i naučio sam sam da pravim filmove gotovo bez novca dok su mnoge takozvane filmadžije primorane da se prilagođavaju i dodvoravaju producentima, političkim partijama, samozvanim filmskim kritičarima... a ja ne moram. Oni gube u celoj toj priči prvo kreativnost, a na kraju i svoju pamet, pa zato danas imamo katastrofalnu situaciju u kinematografiji, kao i u drugim umetničkim medijima. 

Da li su naši školarci sve talentovaniji i koliko se u generaciji otkrije potencijalnih talenata za slikartsvo?

Termin talenat se zloupotrebljava recimo kod lenjivaca (a i inače se zloupotrebljava, kao i mnogi drugi termini koji se pogrešno tretiraju) i može biti poguban po zaista potencijalno uspešnu decu koja se na kraju upropaste jer ih pogrešno usmeravaju, tako što ih recimo svi, a naročito oni koji ne trebaju, hvale i u tim hvalospevima dete umisli da je treće svetsko čudo. Istog trenutka, kada pomisli da je najpametnije, teško je spasiti njegov talenat. Bez rada, nema uspeha. U gotovo svakoj generaciji se nađe nekoliko učenika koji žele da budu umetnici i kojima od sveg srca pomažem i usmeravam ih onoliko koliko im njihove i mogućnosti njihovih roditelja dozvoljavaju jer ne mogu im ja reći: ''Ti treba da budeš umetnik po svaku cenu!''. Kada bi im to rekao, onda bi ih nosio na duši. Posle mogu da me okrive kako sam ih odvukao u bedu. Deci koja žele da budu umetnici i vidim ih da se zanose sa mišlju da je život umetnika bajka, prvo im dobro objasnim da je posao umetnika pre svega, ekstremno finansijski nesiguran.

Da li mislite da će se situacija promeniti kod nas na bolje?

Uprkos svemu lošem što nam se dešava, smatram da treba biti optimista jer ništa ne traje večno. Stalna je borba između dobra i zla. Od nastanka sveta je tako, te smatram da će i ovom današnjem zlu doći kraj. Ako ne možeš da utičeš kao pojedinac da se nešto promeni, smatram da treba kod sebe graditi, između ostalog, da na realnost gledaš kao na crnu komediju jer svet je danas otišao predaleko u negativnom smislu, na svim mogućim poljima.

Ljudi su preplašeni zahvaljujući potresnim vestima i ostalim glupostima kojima ih bombraduje TV. Stalno su recimo u strahu da ne ostanu bez svog radnog mesta, a i ako ga imaju, jedva preživljaju i sada je uspeh ako imaš posao, ma kako bio plaćen. Ljudima je nametnuto da razmišljaju po principu: ''Dobro je bilo šta da radim. Vidi koliko njih ne radi nigde'', a to nije život. To je uspelo zastrašivanje masa od strane moćnika.

Zbog toga ljudi moraju da se otrezne i shvate da treba da razmišljaju svojom glavom, a ne da lakoverno nasedaju na medijske igre.
Ja se iz sve snage borim protiv manipulacije svake vrste. Kroz svoje umetničko delovanje pokušavam da skrenem pažnju i odvratim mase od neukusa. Napor je veliki ali nada je prisutna kada vidim da postoji manjina koja ne dozvoljava da im se ispere mozak.  
Potrebno je udarati intelektualne šamare cirkuskom establišmentu. Neophodna je žestoka kulturna revolucija koja bi povratila u život zdravu svest naroda i pre svega izvela na pravi put naraštaje koje pogrešno usmerava zlokobna totalitarna politika, pakleni sistem koji vodi u propast sve normalne ljude.

Recite nešto za kraj...

Dragi čitaoci ovo je kraj intervjua. Čitajte me ili slušajte u nekom drugom intervjuu. Ako ne želite, možete slobodno da me izbegnete. To je bar lako danas, zahvaljujući razvijenim modernim tehničkim izumima. Recimo, samo kliknete na „x“ ili što bi moj mali sin Nikola govorio do nedavno: ''Na hiks''.!


Razgovarao - Milan B. Popović

  
 

vesti

SAMO SVOJA:SONJA SAVIĆ



"SAMO SVOJA: SONJA SAVIĆ" naziv je multimedijalnog događaja posvećenog ovoj jedinstvenoj umetnici koji će se održati u Domu omladine Beograda od 11. do 19. marta 2013. U holu ispred bioskopske dvorane DOB-a biće postavljena dokumentarna izložba ..